Град Панчево који се први пут помиње у историјским списима 1153 .године није само привредно и трговачко средиште јужног Баната него и раскршће водених и копнених путева у региону.

Културно наслеђе

У граду и околини откопани су бројни предмети материјалне културе из неолита, гвозденог и бронзаног доба и из периода Словена. У оквиру археолошких налаза нарочито јевредан локалитет Старчево град (8 км од Панчева), са налазима који припадају најстаријој неолитској култури, познатој и као „старчевачка култура”.

Марта 2011. године у Старчеву је потписана Повеља о сарадњи неолитских месних заједница. Тако је остварен први корак у повезивању три локалитета светског значаја на доњем току Дунава: Лепенског вира, Старчево-града и Винче Белог брда.Верски објекти од великог културно-историјског значаја су: Српски православни манастир Војловица, Црква Богородичиног успења, Црква Светог преображења, Римокатоличка црква Карла Боромејског, Црква Свете Ане, Евангелистичка црква, Велика или Доња и Мала или Горња црква у Долову.

Народни музеј

Народни музеј

Народни музеј је основао др.Бранислав Јанкулов 1923.године. Музеј је настао из приватних збирки и спада мњђу старије установе ове врсте у земљи.  То је музеј комплексног типа са одељењима за етнологију, археологију, историју, историју уметности, фото и препараторском лабараторијом. Данас је модерна институција са вредном збирком, галеријама, депоима у којима се чувају прикупљене и стручно обрађене музеалије, опремљени савременом рачунарском опремом.

Музеј се налази у згради Магистрата која је подигнута 1933.године. Издаје часопис „Гласник музеја Баната“.

Историјски архив

Историјски архив

Крајем 1944. године након ослобођења овог краја јавила се потреба за очувањем историјских споменика, па је командант места ангажовао познате културне раднике у Панчеву за прикупљање историјских споменика. Др Миховил Томандл и професор Ђорђе Живановић добили су налог да прикупе и заштите архивску грађу.
Архивско подручје Панчева основано је 2. новембра 1946. год. на основу Одлуке Главног Извршног одбора АПВ бр. 16800/2 и обухватало је тада територију града Панчева и срез Панчево, као и срезове Алибунар и Ковачицу.
Архив у Панчеву основан је Решењем Главног Извршног одбора АПВ 1947. год. када је постављен руководилац архивског подручја професор Ђорђе Живановић.
Градско средиште у Панчеву прерасло је у Градску државну архиву Решењем Министарства просвете НР Србије од 12. јануара 1952. године. Због нове административне поделе надлежности између срезова, архивско подручје се проширује у току 1957. године и на територију среза ковинског. Од 1957. године Архив мења назив у Државни архив Панчево. Укидањем срезова гаси се делатност среских установа и Архив Панчева постаје покрајинска установа.
Архив је од оснивања био смештен у згради Градског народног одбора, а 1951. год. пресељен је у зграду Српске православне црквене општине. Године 1965. прелази у зграду Магистрата заједно са Музејем и Библиотеком, али је задржао просторије у згради Српске православне црквене општине.

Од 1979. год. Архив је пресељен у зграду бивше аустроугарске касарне, у улици Немањина број 7. у Панчеву, где се и данас налази. Зграда је реновирана и прилагођена потребама архивске службе. Историјски архив у Панчеву је организован као јединствена служба.
Данас Архив има 19 радника. На заштити архивске грађе ван архива раде два радника, у депоима два, на сређивању и обради архивске грађе пет, на коришћењу архивске грађе два, у библиотеци један, на раду на рачунарима три и на општим пословима пет. Од укупног броја радника осам су са високом стручном спремом, три су са вишом, седам са средњом стручном спремом и један са нижом стручном спремом.
Поред сређивања и чувања архивских фондова и збирки Архив врши и заштиту архивске грађе и регистратурског материјала ван Архива. Заштита архивске грађе на овом терену започета је пре оснивања Архива и спроводила се у проналажењу и пописивању архивске грађе. Године 1947. на основу Општег закона о заштити споменика културе и природних реткости стављени су под заштиту државе сви документи и књиге. Формирањем Архивског средишта у Панчеву 1947. год. прикупљена је и преузета грађа Магистрата од 1794. год. као и грађа Пучке банке, а касније и осталих значајних управних и судских фондова, Тако да Архив данас поседује 790 фондова у укупној количини од око 9000 дужних метара.

Градска библиотека

Градска библиотека

Градска библиотека се налази у центру града у згради која је наменски грађена, површине око 2000 квадратних метара. Поседује велику читаоницу са 122 седишта у којој се одржавају културно-уметнички програми, и изложбени простор на галерији и у холу. Библиотека има и значајну збирку слика познатих сликара. Располаже са преко 162 000 књига и тренутно прима преко 70 серијских публикација. Приступ књигама на позајмним одељењима је слободан. Установљени су именски, насловни, стручни, предметни као и електронски каталог (од 2001. године). Библиотека има преко 16 000 активних чланова. Оснивач и главни финансијер Библиотеке је општина Панчево. Библиотека обавља матичне функције на нивоу Јужнобанатског округа. Ради остваривања тих функција и редовних делатности у оквиру саме Куће основана су различита одељења и службе. Библиотека је 1978. године добила признање “Милорад Панић Суреп” за запажене резултате у афирмацији библиотекарске делатности. Исто признање добили су и наши библиотекари Верица Јефтић (1977) и Живка Илкић (1993). Награда Библиотеке за књижевно дело панчевачког аутора установљена је 1994. године и додељује се сваке године за најбоље прозно или поетско дело издато у протеклој години. Дан Библиотеке и слава Библиотеке су Св. Ћирило и Методије (24. мај). Библиотека организује манифестацију Мајски дани књиге.
Од 1994. године Библиотека организује научне скупове посвећене темама везаним за библиотекарство и књижевност. Процес аутоматизације пословања започет је прошле године. Библиотека располаже са двадесет и пет рачунара и интерном мрежом. У Библиотеци је присутна тенденција развијања нових или оживљавања некада постојећих активности. Објављивањем Књижевне топографије Панчева (2001. г.), након деценијске паузе, обновљена је издавачка делатност. Дечје одељење је ове године основало литерарну секцију за ученике основних школа.

Завод за заштиту споменика културе

Завод за заштиту споменика културе

На територији Царства организована брига о непокретним споменицима културе почиње 31. децембра 1850. године, када је основана Централна комисија за одржавање споменика културе, која је била под управом Министарства трговине, занатства и јавних грађевина. Одлучено је било да бригу о споменицима културе воде конзерватори који ће бити постављени у крунским државама. Делокруг рада конзерватора споменика културе одређен је Упутством које је саставила Централна комисија, а одобрило Министарство трговине, занатства и јавних грађевина 24. јуна 1853. године.

Упутство о делокругу рада конзерватора за проналажење и одржавање непокретних споменика културе, у Панчево, које се налазило у саставу Војне границе, достављено је из Темишвара посредством Бригаде, 23. марта 1854. године. Уз упутство, стигао је и допис Војног Гувернемана у Темишвару бр. 1354 од 21. фебруара 1854. године којим Гувернеман даје предлог Бригади да се у односу на број споменика на терену изаберу два или више конзерватора споменика културе. По мишљењу Банатске српске граничарске дирекције за конзерваторе у Панчеву били су предложени пензионисани титуларни мајор Јовичић, православни свештеник у пензији Василије Живковић, пензионисани школски директор Сабљак и директор Контумаца Шпис. Звање конзерватора споменика културе било је почасно, тако да је од предложених кандидата затражено мишљење.

На основу овог документа као и Упутства које је приспело са њим, може се рећи да се са организовањем конзерваторске службе за бригу о непокретним споменицима културе у Панчеву отпочело 23. марта 1854. године.

Документ сачуван у Историјском архиву у Панчеву показује даљи рад конзерватора споменика културе. Др Шпис, директор Контумца, одговара на понуду да се прихвати дужности конзерватора споменика културе. Он извештава Магистрат да ће се директно обратити Бригади са својим мишљењем. Како даља преписка није сачувана, данас не знамо какав је био његов одговор на понуду да постане почасни конзерватор споменика културе (ИАП Маг. II/III бр. 1997/1854.) Иста судбина је и одговора пензонисаног школског директора Сабљака.

Војни Гувернеман из Темишвара је очекивао да конзерватори споменика културе обаве свој посао према приложеном Упутству, што се може видети из дописа Магистрату Панчево, од 21. јула 1854. године, у коме се тражи да се најкасније до краја септембра те године доставе цртежи старих споменика и копије натписа са споменика, са територије коју је покривао Магистрат Панчево, а све ради попуњавања збирке Кабинета за антиквитете у Бечу. На овај захтев Магистрат је одговорио да на нашем терену не постоје споменици из старих времена. (ИАП Маг. II/III бр. 4064/1854.) На основу овог документа не може се утврдити да ли су почасни конзерватори споменика културе утврдили да се на нашој територији не налазе старине, или служба никада није ни почела са радом, а да је одговор који је послат војном Гувернеману у Темишвар био последица неактивности првих конзерватора споменика културе у Панчеву.

Следећи документ који се односи на заштиту споменика културе је од 6. јула 1855. године, у којем војни Гувернеман из Темишвара доставља Магистрату Панчево високо наређење о чувању и евидентирању споменика. Магистрат је наређење примио к знању. (ИАП Маг. II/III бр. 3039/1855.)

У даљем периоду нема докумената о раду конзерватора у Панчеву. Један допис Земаљске генералне команде из Темишвара Магистрату Панчево осликава стање које је постојало, а није искорењено ни до данашњег дана: многи споменици културе нестају, доспевају у приватне руке и односе се са територије на којој су нађени. Овај документ је Магистрат проследио полицији ради подношења извештаја. (ИАП Маг. II/III бр. 1473/1856.)

Организована брига о покретним културним добрима у Панчеву отпочела је 1923. године оснивањем Музеја. До тада су многе вредне уметничке, историјске и археолошке збирке биле у приватном власништву. Након Другог светског рата бригу о непокретним споменицима културе у нашем граду водио је Народни музеј уз помоћ стручњака Републичког завода за заштиту споменика културе из Београда и Покрајинског завода за заштиту споменика културе из Новог Сада.

Велики број значајних споменика културе на територији општине Панчево, условио је да се 1978. године, при Народном музеју Панчево оснује Јединица за заштиту споменика  културе. Тада је по други пут у Панчеву основана конзерваторска служба, која је отпочела са радом на правној и физичкој заштити непокретних културних добара.

Завод за заштиту споменика културе у Панчеву самостално је почео да ради 18. марта 1993. године, одвајањем Једицие за заштиту споменика културе од своје матичне куће, Народног музеја Панчево. Решењем Владе Републике Србије објављеним у ”Службеном гласнику Републике Србије” бр. 48/95, Завод за заштиту споменика културе у Панчеву постаје установа надлежна за територију јужног Баната.

Културни центар

Културни центар

Иторијат Културног центра нераскидиво је везан за позоришни живот у Панчеву који траје око 250 година. Приказивање позоришних представа на српском језику везује се за „оца српског позоришта”, Јоакима Вујића, који је у Панчеву боравио и радио од 1824. године. Златно доба панчевачког театра биле су четрдесете године XИX века када је Никола Ђурковић основао позоришну дружину са свим карактеристикама сталног позоришта. Од 50-их година, па све до слома монархије 1918. године, на панчевачкој сцени наступали су путујући театри са представама на српскохрватском, мађарском и немачком језику.
Одлуком Народног одбора општине од 28.02.1956. год. укида се Народно позориште и претвара у Дом културе. Ова одлука тадашњих политичких власти у Панчеву имаће далекосежне последице по културни живот града. Институција је добила име Центар за културу „Олга Петров” Панчево. У годинама које следе позоришни живот се одвијао успорено, ретка гостовања других позоришта требала су да створе утисак да културне понуде има, а спорадични концерти класичне музике, који су се најчешће одвијали у Великој галерији, данашњој Галерији савремене уметности, имали су искључиво едукативни карактер (најчешће су наступали ученици музичке школе).

Осамдесетих година прошлог века културни живот добија нов подстицај. Отвара се дечија сцена, путујућа луткарска трупа и 1988. дечије позориште „Трубач” при Центру.

Деведесте године прошлог века Центар дочекује у новом руху. Извршена је реконструкција зграде (капацитет дворане је 380 седишта, уклоњени су балкони, реновирани су фоаје и билетарница) и Центар за културу „Олга Петров” мења назив у Центар за културу Панчева. У продукцијском смислу, Центар се више окреће ликовној сцени и то кроз манифестацију Панчевачка изложба југословенске скулптуре која временом мења назив у Бијенале визуелних уметности, да би 2006. још једном променила име у Бијенале уметности.

Почев од 2006. године, још једном се мења назив у Културни центар Панчева. Од тада до данас Центар динамичније послује, има богат, разноврстан и квалитетан програм, појачава се инвестициона активност, и као резултат тога крајем 2006. године гради нова зграда изабинског простора. Истовремено, Центар почиње да ствара сопствену продукцију, пре свега на плану позоришта, оснивањем дечје сцене „Пођи туда…”., шири своје делтаности на област издаваштва и постпродукције, остварује сарадњу са најпознатијим позориштима у земљи и реализује више успешних копродукцијских представа, и за своје програме постаје носилац бројних признања.

Дом омладине

Дом омладине

Дом омладине Панчево се налази у преуређеном здању некадашње касарне.  Дом омладине је дуго година већи број својих програма реализовао у Светосавском (некада Студентском) дому.  Од новембра 2013.на располагању су им просторије биоскопа „Аполо“ у улици Максима Горког, реновиране и опремљене за савремену реализацију  програмских садржаја.