ПАНЧЕВО – ГРАД ИЗМЕЂУ РАВНИЦЕ И НЕБА

Када је пре 850 година, зашавши у мочварну банатску равницу, арапски географ и путописац Абу Абдулах Мухамед Ел Идризи шкрто забележио постојање трговачког насеља Бансиф, није ни био свестан да оставља запис за будућност. Његово дело „Разонода онима који желе да обиђу свет“ први је писани документ који непобитно говори о постојању насеља на ушћу Тамиша у Дунав. Ел Идризијев запис настао је 1153. године, а насеље са бројним „окретним грчким трговцима“ је кроз историју мењало имена. Да се неки римски путописац овде случајно дуже задржао, забележио би да је одсео у тврђави под именом Панука. Тешко је докучити како се од Пањајеве и Чомве стигло до Пансала, имена које се на географским картама појављује у 15. веку, али сигурно је да је старословенска реч Пачина означавала стајаћу воду, варош подигнуту на мочварном терену.

Град са ужом околином лежи на густој мрежи остатака насеља и некропола минулих епоха. У свету је најпознатији локалитет Старчево Град, који потиче из неолита, отприлике 5.500 година пре наше ере. По њему је читава култура од Старчева, преко Србије до Грчке, добила име старчевачка култура.

Мало је историјских података о организацији власти на овом простору током прошлих векова. Од средњег века смењивала се угарска, турска и аустријска власт, док се српски етнички корпус задржао током читавог тог времена у континуитету. Нешто података, али не довољно, остало је забележено из периода када је Банат био под турском управом. Панчево је било у рукама Османлија од 1552. до 1716. године, када се Турци повлаче пред трупама аустријског грофа Клаудија Флоримунда Мерсија. Аустријанци урбанизују трошну турску касабу и претварају је у коморско трговиште. Већ 1718. године Панчево постаје средиште дистрикта и стиче право на одржавање годишњих вашара. Четири године касније Абрахам Кепиш из Пожуна добија дозволу за производњу пива и ракије, тако да традиција прављења пива у граду траје непрекидно од 1722. године.

slider-engleski-02

У другој половини 18. века формирана је Војна граница која је представљала бедем за очување Европе не само од турских упада него и од честих епидемија куге које су харале јужно до Дунава. Панчево је било седиште војне регименте, али строга правила војничког живота натерала су Панчевце, Србе и Немце, који су били већинско становништво, да од бечког двора затраже статус слободног војног комунитета. Добијањем овог статуса 1794. године стекли су се услови да се град ослободи многих војних обавеза, да се немачка и српска општина споје у јединствен комунитет, да се приступи још бржој урбанизацији и да се занатлије удруже у цехове.

По попису из 1795. године комунитет има 4.588 становника, више православних и мушких лица, знатно више занатлија него трговаца. Урбанистички бум Панчево доживљава почетком 19. века када бригадни генерал Миховил Михаљевић поплочава улице и тргове, подиже јавне и војне грађевине, поставља јавну расвету и озелењава градске површине. Упоредо са изградњом и згушњавањем града, планираним формирањем чврстог градског језгра, које ће Панчеву дати урбани карактер, јачају трговина и занатство и ствара се економска основа на којој ће град просперирати током 19. века.

У Панчеву крајем 19. века постоје две православне цркве и по једна католичка, евангеличка, реформаторска, румунско-православна и јеврејска богомоља. Ту су гимназија, занатлијска школа, трговачка школа, грађанска мушка и женска школа, српска виша девојачка и српска народна школа. На прелазу 18. у 19. век формирају се градски тргови и настаје историјско језгро Панчева у данашњем центру града. Подижу се јавне и репрезантитивне грађевине које се и данас издвајају величином и декоративним елементима на фасадама. Тих година расте број разноврсних удружења: певачких, занатлијских, пољопривредних и спортских, које оснивају грађани свих нација и вероисповести. Стрељачко друштво основано је 1813, Ловачко и Гимнастичко 1833, а Српско црквено певачко друштво 1838. године. У тој општој благотворној клими, ослобођеној војничких стега, група дилетаната под вођством Николе Ђурковића рецитовала је и певала песме компоноване на текстове панчевачког проте Васе Живковића. Снажном замаху развоја Tamiš друштвеног и културног живота у граду доприноси укидање Војне границе 1872. године.

Као угарски муниципални град, Панчево се крајем 19. века повезује железничким линијама са Бечкереком и Вршцем, а у том периоду уређује се и ток Тамиша. Све то доприноси развијању трговине и индустрије у граду. Одлучан корак ка тржишној привреди симболички је обележила велика Индустријска пољопривредна изложба одржана 1905. године у Народној башти, у којој је учествовало 713 предузетника и занатлија из јужне Угарске. Даље промене у животу града последица су великих политичких преокрета, од којих су најважнији припајање Војводине Србији на крају Првог светског рата и протеривање окупатора из града на крају Другог светског рата. У послератном периоду убрзана индустријализација и механички прилив становништва мењају изглед града.

slider-engleski-01

Према резултатима пописа из 2002. године, у општини Панчево у том тренутку је живело више од 127.000 становника. Преко 76 процената изјаснили су се као Срби. У општини живе припадници 23 нације, међу којима су Македонци, Мађари, Румуни, Словаци, Хрвати, Муслимани, Бошњаци, Роми, Немци, Аустријанци, Власи, Грци, Јевреји, Цинцари, Кинези, Швајцарци, Русини, Руси…

Подаци о прошлости града чувају се и обрађују у стручним установама: Народном музеју, Градској библиотеци, Историјском архиву и Заводу за заштиту споменика културе. У Народном музеју, који је основан 1923. године, налазе се одељења за археологију, историју, историју уметности, етнологију, стална поставка и салон за наменске изложбе. Легате су музеју поклонили Олга Смедеревац, Зоран Петровић, Славко Павлов и Стојан Трумић, а један од највреднијих уметничких експоната је велика композиција „Сеоба Срба“ Паје Јовановића. У 19. веку у граду је био отворен велики број читаоница, а у данашњој Градској библиотеци публикације се чувају у позајмним одељењима за децу и одрасле, научном и завичајном фонду и у читаоници. Установа има преко 135.000 књига, а најстарије је Цицероново дело „О дужностима“, штампано 1561. године. У Историјском архиву у Панчеву похрањено је 795 фондова, од којих је један од најуређенијих фонд Магистрата, у коме је сачувана свакодневна грађа из периода од 1794. до 1872. године. Архив чува девет километара грађе и једна је од највећих установа овакве врсте у земљи. Завод за заштиту споменика културе брине о непокретним добрима на територији осам општина јужног Баната. У општини Панчево три су споменика културе проглашена за непокретна културна добра од изузетног значаја. То су Преображенска црква, манастир Војловица и археолошко налазиште Град у Старчеву.

Историја просвете у граду може да се прати од 1770. године, када је Марија Терезија школство из надлежности цркве пренела у надлежност државе. Данас у панчевачкој општини има 21 основна и осам средњих школа, најдаровитији ученици похађају Регионални центар за таленте, а захваљујући близини Београда, велики број свршених средњошколаца наставља студије на неким од факултета Београдског универзитета.

Панчевци су у прошлости често поболевали и рано умирали. Највише живота односиле су епидемије куге које су се, и поред санитарног кордона на Дунаву, шириле од југа према северу. Прва цивилна апотека отворена је 1793. године, а камен-темељац за прву болничку зграду постављен је 1803. године. Данас се у панчевачкој Болници, која има 750 кревета, годишње лечи преко 20.000 болесника и обави се преко 300.000 специјалистичких прегледа. На услуге ове установе упућено је 235.000 становника општина Панчево, Ковин, Ковачица, Опово и Алибунар.

E-uprava

У пролеће 1869. године Јован Павловић је покренуо недељник на српском језику „Панчевац“, који и данас излази из штампе. Велики број новина на разним језицима покретан је у прошлости, а данас, поред „Панчевца“, у граду излазе још два листа на српском и један на румунском језику. Медијску слику употпуњавају Радио-телевизија Панчево и неколико комерцијалних радио-станица.

Панчево данас нема позориште, али је позоришна традиција у граду дужа од два века. Одржавају је установе које организују културни живот у граду. То су Центар за културу, који негује широк спектар активности, од организовања међународних ликовних смотри до приказивања филмова, и Дом омладине, који је окренут потребама млађе публике.

Традиција хорског певања у граду датира од 1838. године. Тада је у Панчеву, и то први пут на простору где живе Срби, основано Српско црквено певачко друштво. Касније су у граду и припадници других нација и вероисповести оснивали своје хорове. Ова музичка друштва су била носиоци не само духовног него и забавног живота. Данас у граду има неколико хорова, а највише признања освојио је Академски хор „Јован Бандур“ који обележава 35 година постојања.

Живот у граници и војнички карактер града несумњиво су утицали на то да прво панчевачко спортско друштво, основано 1813. године, буде Грађанска стрељачка дружина. Данас у Панчеву има око сто спортских клубова чије витрине красе небројени пехари и медаље.

Хуманитарним радом у прошлости су се углавном бавиле виђеније Панчевке, а добротворне задруге какве су осниване у 19. и на почетку 20. века одавно су престале да постоје. На почетку трећег миленијума, у сложенијим друштвеним околностима, појавио се велики број невладиних организација и грађанских иницијатива, које у различитом обиму покушавају да допринесу развоју локалне заједнице.

Подаци о првом сликару у Панчеву потичу из 1764. године. У наредним вековима многи познати уметници су се родили или стварали у граду. Међу њима је и најчувенији војвођански сликар 19. века Константин Данил, који је осликао иконостас у панчевачкој Успенској цркви. Почетком 20. века Урош Предић осликава иконостас у Преображенској цркви, афирмишући се тако као последњи значајни црквени сликар код Срба. После Другог светског рата у граду делује уметничка група „Панчево 5“, на чијем челу је сликар Баната Стојан Трумић, а данас у Панчеву живи преко сто сликара, чланова различитих струковних удружења. Пре више од тридесет година покренута је Ликовна колонија „Делиблатски песак“, у чијем се фундусу данас налази више од осамсто слика. Богат је и фундус Галерије савремене уметности, која је, између осталог, и организатор атрактивних међународних манифестација као што су Бијенале визуелних уметности и Уметничка радионица „Стакло“.

Прича о граду, наравно, није потпуна ако се не помену бројна предузећа, од којих је најстарија Пивара. Граду са јаком привредом биле су потребне штедионице, које су касније прерасле у банке, добре саобраћајне везе са суседним градовима и регионима, визионари и снажне личности, попут Ђорђа Вајферта, који је, као добротвор, део имућства поделио са суграђанима. Панчево је данас центар нафтне, хемијске и петрохемијске индустрије са привредним потенцијалом и друштвеним производом већим од Црне Горе.

Град је накратко угостио велика имена српске књижевности као што су Милош Црњански, Јован Јовановић Змај и Исидора Секулић. Највећи српски комедиограф Бранислав Нушић овде је једно време изучавао трговачки занат, а физичар светског гласа Михајло Пупин похађао је гимназију. У Панчеву су рођени модерни лиричар Милан Ћурчин, први српски виртуоз на виолини Драгомир Кранчевић и етнолог др Јован Ердељановић. Светислав Касапиновић и Каменко Јовановић водили су политички борбу за аутономију Војводине и очување српског народа од снажних покушаја германизације и мађаризације.

Срби, Мађари и Немци у прошлости су били политички противници, жестоко су полемисали у Магистрату и на страницама локалних новина, али су град у којем су живели удруженим снагама оплемењивали и заједно су се забављали. Чак су и плакате који су позивали на разноврсне беседе, концерте и позоришне представе штампали тројезично. И поред горких искустава из деведесетих година 20. века, Панчевци су успели да очувају дух толеранције из прошлости.

Добро дошли у наш град!