ПАНЧЕВО …ТРАДИЦИЈА ДОБРОГ ПОСЛОВАЊА

Панчево обилује и објектима индустријског наслеђа који представљају национални репрезент у овој области културне понуде.
Држава је све објекте индустријског наслеђа на обали Тамиша заштитила у оквиру просторне целине Старог градског језгра. Најбројнији и најзначајнији примери индустријског наслеђа  распоређени су дуж обале Тамиша. Недалеко одатле крајем 19 века подигнуто је здање Мађарске краљевске предионице свиле, коју сви панчевци зову Свилара.

Свилара Панчево

Свилара Панчево

Хроничари бележе да је још 1733. године у нашем граду почела производња свиле и да је током протеклих векова више пута доживљавала успоне и падове. Средином седме деценије XВИИИ столећа, након привременог застоја, свиларство поново креће узлазном линијом. Првих деценија XИX века у Панчеву постоји ерарско звање за одмотавање свиле, а 1836. године и ткачница, мада се о њиховој тачној локацији као ни о томе како су изгледале не може ништа поуздано рећи. Средином педесетих година 19. века постојала су чак три погона у којима се производила свила, а у циљу подстицања ове привредне делатности сађени су дудови, тако да их је 1850. године, забележили су прецизно статистичари, било 1738. У то доба нарочита пажња посвећивана је узгоју овог дрвета, па су се дударе налазиле у близини Народне баште, са обе стране пута за Вршац и дуж свих важнијих саобраћајница и улица у гарду. Крај у близини касније подигнуте Железничке станице „Преграђе“ и дан-данас се назива Дудара.

Производња свиле нови успон доживљава у деветој деценији 19. века. Године 1879. поново почиње значајније гајење свилених буба, а већ следеће сезоне установљена је станица за откупљивање кокона. Почетком осамдесетих година 19. века подигнута је предионица са 30 вретена и магацин, а нова предионица 1889. године. Ови објекти познати су као комплекс Стара Свилара на Баваништанском путу.

Брз развој ове привредне гране захтевао је проширење капацитета, па је нова Мађарска краљевска предионица свиле саграђена 1899. године и пуштена у рад 1. марта 1900. године. Ову веома солидно зидану грађевину на левој обали Тамиша старији Панчевци су звали ГАЛАТЕА према италијанској речи за чауру свилене бубе.
Средином шездесетих сеча дудара је узела маха, па се дудореди нестајали са наших улица повлачечи у историју и вештину стварања свиле. Последњи радни дан свиларе на Тамишу био је 28. април 1967. године и тога дана практично је изумрла скоро 240 година дуга традиција одмотавања свилених нити у Панчеву. Исте године Свилара се ујединила са предузећем Гума и пластика (ГИП), још неко време производила ситнију текстилну конфекцију и коначно почетком 1970. године се потпуно преусмерила на прераду гумених и пластичних маса.

Пивара Ђорђа Вајферта датира из 1722 .године

 

 

Пивара Вајферт

Прва Вајфертова парна пивара је пројекат који је заживео у другој половини XИX века. Ипак, да бисмо дошли до ове приче, морамо прво да видимо како је почео успон породице Вајферт. Наиме, прва пивара у Србији, уједно и најстарија на Балкану, настала је 1722. године у Панчеву. Њен власник је био Абрахам Кепиш, Јеврејин из Пожуна. У аустроугарско-турском рату 1737. године, пивара је тешко оштећена, па пословање наставља смањеним капацитетом. Средином XИX века, тачније 1847. године, пивару је купио Игњат, отац Ђорђа Вајферта. Вајфертова пивара у Панчеву је изузетно успешно пословала наредних 20 година. Тада је Игњат отишао корак даље. Дошао је у Београд 1865. године и, због повећања обима посла, закупио Кнежеву пивару.
Вајфертова пивара је претрпела још жешћи ударац када је власник пиваре Ђорђе Вајферт преминуо 12. јануара 1937. године. Иако је управљање пиваром преузео Вајфертов близак сарадник др Фердинанд Грамберг, испоставиће се да се од овог ударца пивара неће опоравити. На све невоље надовезао се и Други светски рат. Током априлског бомбардовања 1941. године пивара није претрпела оштећења, те је наставила рад све до октобра 1944. Производња је практично заустављена после савезничког бомбардовања априла 1944.
пивара „Вајферт” у Панчеву престала са радом 2008. године. На тај начин је пивара „Вајферт” престала да постоји.

 Црвени магацин из 1785 .године.

Црвени магацин

Магацин се налази у близини Тамиша, из разумљивих разлога: превоз жита бродовима. Има приземље и три спрата. Таваница је изграђена у виду чврсте дрвене конструкције која се степеничасто пење ка врху. Са северне и јужне стране има по 4 контрфора, са западне 7 (6+1 који је у структури испада), а са источне 6 (5+1 који је такође у структури испада). Ови контрфори дају грађевини монументалан и масиван изглед. На дужој страни је 13 прозора на два спрата, и то на првом спрату 12 и једна врата. На ужој страни су 7 прозора и 2 врата, и то на првом спрату и у приземљу. Сви прозори су правоуглог облика са решеткама, док су врата масивна и без украса. Има само један димњак.

Од 1907. године магацин је био у власништву Пучке банке, која га је издавала у закуп заинтересованима. Од 1941. до 1944. користиле су га немачке окупационе трупе, а од 1944. био је складише Југословенске народне армије.