Трибина је организована поводом обележавања Међународног дана људских права у оквиру кампање “16 дана активизма борбе против насиља према женама”. Савет за родну равноправност организовао је трибину уз подршку Јужнобанатског управног округа и града Панчева. Учеснице трибине су биле Весна Станојевић, координаторка Саветовалишта за борбу против насиља у породици Сигурне куће у Београду, Зорица Домошљан, руководитељка Сигурне куће у Панчеву, др Јованка Петровић, психијатар и в.д. директорка Психијатријске болнице у Kовину, модератор трибине била је Марија Јевић, чланица Градског већа града Панчева задужена за културу и омладину. Овом трибином завршена је кампања “16 дана активизма борбе против насиља према женама” која је почела 25. новембра.

Ивана Росић, председница Савета за родну равноправност овим поводом изјавила је:

– Важно је утицати на жртве, подстицати их да пријаве насиље, а оно што је можда најважније јесте како да то насиље препознају и да знају механизме како да из њега изађу. Више од 50 жена присуствовало је трибини, било је интерактивно, постављале су бројна питања. Наше гошће давале су врло стручна и конструктивна мишљења. Надамо се да након ове трибине имамо жене које су нешто научиле и које ће то знање пренети на друге жене са којима можда разговарају о овом деликатном проблему, јер знамо да се жртве веома тешко обраћају институацијама. Очекујемо да ћемо уз овакве трибине, које желимо што чешће да организујемо током године, подстаћи жртве да насиље пријаве и да из њега што безболније изађу.

Зорица Домошљан, руководитељка Сигурне куће у Панчеву рекла је да у оквиру Сигурне куће Панчево функционише СОС телефон за жене жртве насиља, а и интересовање за ову врсту помоћи је веома велико. Број телефона је 0800/100-113, доступан сваког радног дана од 9 до 19 сати, а позиви су бесплатни и анонимни:

– Нама не значи податак колико је жена прошло кроз кућу на годишњем нивоу. Неке од њих ће се код нас задржати свега три дана, неке дуже. Многе од њих ће се вратити насилнику, јер подаци потврђују да жена у просеку седам пута одлази из насилне заједнице пре него што је коначно заувек напусти. И код нас има жена које се враћају по два, три, па и 14 пута. Зато је нама много важнији број оних које су за време боравка код нас успеле да се довољно оснаже да могу да прекину заједницу у којој су трпеле насиље, да се осамостале и да се више никад не врате у Сигурну кућу – поручила је Домошљан.

Др Јованка Петровић, психијатар и в.д. директорка Психијатријске болнице у Kовину рекла је:

– У Психијатријској болници у Kовину имамо велики број пацијената и пацијенткиња из породица које су евидентиране као насилне. Насиље може бити физичко, психолошко, економско и сексуално и уколико оно дуго траје и одвија се у континуитету, жртва пати, анксиозна је, стално има одређену дозу кривице и осећа се изоловано. Може се јавити депресија, па чак и суицидалне идеје, намере и покушаји. Због тога се жртве врло често нађу у нашој амбуланти – открива директорка болнице. Постоји психотерапија, постоје саветовалишта за брак и породицу и тимови који успешно раде на неком начину сузбијања агресије у породичном насиљу, ради се на комуникацијским вештинама, на психолошким обрасцима, на моделу учења који иначе производе сам процес и насиље и динамику такву у породици, благовремено јављање. Нека блиска особа с којом могу да поделе и с којом могу да причају о својим проблемима је такође важна.

Весна Станојевић, координаторка Саветовалишта за борбу против насиља у породици Сигурне куће у Београду, апеловала је да се насиље увек пријави:

– Морамо да знамо да жене тешко проговарају о насиљу првенствено из страха или из стида. Оне се стиде зато што у Србији и даље важи став да је жена крива за све, па и за проблеме у браку или за мужевљево незадовољство и агресију. С друге стране, жене се плаше да ће им се насилник светити уколико га пријаве. Из истог разлога сведоци насиља не реагују. Зато је веома важно подсетити јавност да је насилника могуће пријавити и анонимно и да је полиција дужна да реагује и по анонимној пријави. Мој апел је увек да се насиље пријави и да жртве искористе сваки момент да о ономе кроз шта пролазе с неким разговарају. То не мора бити полиција, нека бар испричају неком у кога имају поверења, јер и тај први корак ће кад-тад довести до циља, а то је излазак из насиља.