Околина обилује излетничким местима као што је Делиблатска Пешчара -природно добро од изузетног значаја и специјални резерват природе, као и ловним и риболовним теренима.

 

Делиблатска Пешчара  

Делиблатска пешчара

Делиблатска пешчара или Банатски песак јединствена је пешчара у Европи, а налази се у југоисточном делу српске покрајине Војводине, у јужном Банату.

Ова пространа област површине од око 300km², чије су главне пешчане масе елипсоидног облика окружене плодним лесним пољоприврдним површинама, протеже се између Дунава и југозападних падина Карпата.

Овај споменик историје природе Панонске низије једно је од ретких прибежишта за многе специфичне врсте флоре и фауне, које у европским и светским размерама представљају природне реткости. Пешчара представља геоморфолошки и еколошкобиогеографски феномен не само Панонске низије, већ и читаве Европе.

Богатство флоре овог подручја се огледа у постојању од око 900 врста виших биљака, од којих су многе реликти и раритети, као и врсте које су у свом распрострањењу ограничене на Панонску низију. Једино се овде, у односу на читав простор Србије налазе: банатски божур, степски божур, Панчићев пелен, шерпет и Дегенова коцкавица. Своје станиште овде је нашло и 20 врста орхидеја. Природну аутохтону шумску вегетацију предствљају шуме беле липе и крупнолисног медунца. Делиблатска пешчара је у вегетацијском смислу мешавина степе и шумо-степе, коју одликује мозаик травних, жбунастих и шумских станишта.

Због присуства великог броја врста птица, од којих су многе ретке и угрожене, ово подручје је увршћено у најзначајнија станишта птица у Европи – ИБА подручје. Из групе грабљивица, које су најугроженије птице, заступљене су врсте као што су: банатски соко, орао крсташ и орао кликташ. Њихово појављивање условљено је пашњачким површинама и присуством текунице, која представља основ њихове исхране. Од становника животињског царства пешчаре, овом приликом издвајамо присуство: вука, јелена, срне и дивље свиње.

Природне карактеристике и јединственост овог краја чине га погодним за рекреацију, лов и риболов, наутички туризам, а пре свега еколошки туризам. У циљу заштите овог подручја, Делиблатска пешчара је проглашена за Специјални резерват природе.

Од 2002. године, Делиблатска пешчара налази се на прелиминарној листи Унеска као подручје изузетних природних вредности.

 

Ушће Тамиша у Дунав

Куле

 

 

 

 

Куле светионици зидани су од жуте опеке које су постављене на кружној подлози од земље, оивичене и обложене каменом. Светионици су зидани у три појаса који су дељени по хоризонтали декоративним венцем од црвене, профилисане, опеке која уоквирује улазна врата као и прозорска окна. На врху светионичке куле је тераса наткривена купастим кровом и носачима извора светла. Светионичка лампа је радила на петроле.

У време градње тамишких светионика парњака 1909. године Панчево, као гранично слободни краљевски град, је био велики индустријски центар тадашњег времена. Тадашње Панчево је већ увелико имало пивару, новоотворену „Свилару“, „Црвени магацин“ и развијену трговину, рекама Тамиш и Дунав су се превозили со, свила, пиво, цигле, дрвена грађа и људи. Пруга Панчево-Зрењанин је отворена 1894. године а део на релацији Панчево-Владимировац 1896. године и тиме су ојачани сувоземни трговински путеви .[3] Панчево је постало значајно раскршће сувоземног и речног саобраћаја. Тада је саобраћај на реци без светионика постао незамислив.

Проблем навигације је постао изражајан почетком двадесетог века када је одлучено да се ток Тамиша скрати прокопавањем канала. Просецањем Тамиша ископано је доста земље па растиња није било, тако да ноћу или када водостај нарасте није било оријентира на левој и десној обали. Насукани бродови били су чест призор, будући да је било доста саобраћаја. Због тога се приступило сигнализацији, обележавању обала и градњи светионика.[4]

Током другог дела двадесетог века, нестанком пароброда, затварањем пристаништа на Тамишу код Панчева и измештања старе панчевачке индустријске зоне, светионици су постепено почели да губе функцију и престало се са одржавањем. Дунав и Тамиш су спирали темеље, а локално становништво односило камен, осим камена из светионика су однесене и металне степенице, а нестала је и светионичка лампа. Оваква небрига је довела до тога да су се светионици неколико пута нашли у опасности од рушења.

Два панчевачка светионика која се налазе на ушћу реке Тамиша у Дунав, једини речни парњаци у Европи, нису у функцији још од шездесетих година. Заборављени и запуштени, пропадали су све до 2000. године када су градски Завод за заштиту споменика и Општина Панчево решили да их рестаурирају и сачувају. Прво су изведени радови да би се спасао темељ. Прилаз светионицима са копна је тежак, с једне стране налази се земљиште Луке Панчево, а с друге земљиште приватног власника. Стаза је зарасла и скоро непроходна тако да је рестаурација и конзервација стала.

Ивановачка ада

Ивановачка ада

На свега 2.5 километара удаљености од села Иваново и 21 км од Панчева налази се специјални резерват природе Ивановачка ада, позната као остатак плавних шума које су некада доминирале дунавским адама. Сам резерват обухвата узану аду ширине од 2-7 километара, и због присуства аутохтоних врста тополе, црне и беле, врбе, јасена и првенствено храста лужњака, сврстава се у ботанички прак природе.

Посебну вредност за излетнике и пецароше представљају Дунавац и Зимовник где ћете сигурно направити величанствене фотографије у свим временским приликама и годишњим добима. Храст лужњак који се налази недалеко од Дунавца броји преко 180 лета и импресиван је примерак врсте која је некада доминирала овим подручјем. Почев од Хиподрома (код Омољице), па све до Дунавца и даље Иванова води пешачко бициклистичка стаза са постављеним инфо таблама. Од Иванова поново насипом може се стићи до ауто кампа Јабуков цвет на Дунаву, недалеко од Брестовца или до Панчева и манастира  Војловица.

Арехеолошко налазиште „Неолит“ Старчево

Неолит Старчево

На површини од 38 хектара, Археолошко-туристички парк Неолитско Старчево биће посвећен приказу, очувању и оживљавању историје древних насеља и једне од највећих културних група неолитског периода. Стога ће у непосредној близини археолошког локалитета Старчево-град бити изграђени Музеј и реплика неолитског насеља са одговарајућом понудом за туристе и стручњаке из земље и иностранства. Активности ће омогућити савремени истраживачки рад и допринети снажној промоцији и верификацији значаја локалитета. Добра позиционираност Старчева омогућава да пројекат постане репрезент целокупног неолитског археолошког наслеђа Војводине.

Народна башта

Народна башта

 

 

Народна баштапреуређен парк из 1823.године по узору на немачке паркове, који су представљали синтезу француских и енглеских паркова. Данас је ово прави рај за шетаче и посетиоце.

По налогу првог панчевачког урбанисте, бригадног генерала Миховила Михаљевића[a], на југоисточном крају града је подигнута Народна башта. Тадашњи планери су овај простор организовали по узору на немачке паркове, који су били синтеза елемената француских и енглеских паркова. Млада буржоазија широм света је инсистирала на изградњи великих паркова изван центра насеља и тиме је Панчево хватало корак са светом.

У Народној башти се од 15. августа до 17. септембра 1905. године одржала велика индустријска и пољопривредна изложба, коју је посетило 100.480 људи. Због поставки 26 павиљона, хала, поставки и пратећих објеката, велики број стабала је морао бити посечен. Након завршетка изложбе, сви павиљони, хале и поставке су уклоњене. Једино је остао музички павиљон у којем је за време викенда, празника или неког догађаја свирана плех музика.

Постојала су и два терена за лаун-тенис („пољски тенис”) као и зграда Лаун-тенис клуба, основаног 1908. године. Непосредно после Првог светског рата, у Народној башти су виђеније панчевачке госпођице заиграле хазену, врсту игре сличне рукомету.

Шездесетих година 20. века музички павиљон је срушен, а на његово место је изграђена фонтана с неидентификованом каменом скулптуром, а истом приликом је уклоњена и ограда парка.

29. октобра 2007. године, уз донације италијанске провинције Равена и града Червија, отпочело је реновирање Народне баште. Радови су завршени 2008. године, а парк је добио нову трим стазу, игралишта и расвету.

Градска шума

Градска шума

На свега пар стотина метара удаљености од цен тра Панчева на десној обали Тамиша налази се права мочварна, природна оаза у чијим њедрима се гнезде бројне птице од којих се посебно истичу сива чапља и изузетно угрожена црна рода. То подручје од железничког моста па све до Дунава познато је као Градска шума. Од биљних врста посебно доминирају дрвенасте: храст лужњак, врба, црна и бела топола. Није реткост угледати срне и дивље свиње.

Свега пет минута вожње чамцем довољно је да се нађете потпуно изоловани од свих градских дешавања. Преласком на другу обалу Тамиша насипом могуће је отићи узводно даље ка Јабуци и чувеним кубицима или низводно ка једном од симбола града – светионицима. Прелаз је могућ само чамцем који са градског Кеја полази сваког дана од 11 часова, све до касно у ноћ.

Парк Барутана

 

Барутана

Парк Барутана – некада војни објекат, данас парк екстремних спортова. Изградња парка започета је 2011.год., изграђене су стазе, платои, постављена је нова инфраструктура, расвета, јавне чесме, клупе, изграђен је модеран скејт-парк а тренутно је у изградњи прва бетонска вештачка стена за спортско пењање у Србији.