Omoljica

U starom selu bila je crkvica pletara zakopana u zemlju (zbog neprijateljstva Turaka) - Deda Sima Grga priča: "Srbi su iz Servije, iz Omolja, prebegli od Turaka u negdašnje staro selo, koje su nazvali Omoljica i živeli u zemunicama..."

Po kazivanju starih ljudi, Omoljica je vrlo staro naselje. Po jednima, najpre je bilo u ritu više Preki bara, na brdu (jugoistočno od sadašnjeg sela, ka Dunavu). I onda se zvalo Omoljica. U tom starom selu bila je crkvica pletara, zakopana u zemlju (zbog neprijateljstva Turaka). Tu su živela u tri mala, zasebna seoca, tri velika roda: Babići, Popovići i Ćirići. Kraj sela gde su bili Popivići zvao se i Zlatica. Drugi vele da to staro selo nije bilo više Preki bara, nego na drugom mestu, na zapadu, koje se i sad zove Staro selo (deo zemljišta Bašte). Zatim je otac Marije Terezije preselio selo na današnje mesto, otprilike pre 200 godina, gde je od malih sela, načinjeno veće, sa samim Srbima, u blizu 200 domova, sa "velikim familijama" i od po 100 duša.

Zlatica je bilo najpre zasebno selo, sa zasebnim "knezom", pa je posle, kad je država naseljavala Srbe, gradila im kuće i davala zemlju, kola, konje i drugo, spojeno s Omoljicom u jedno selo. Posle prvih 200 samo srpskih, naselila je država i drugih 200 kuća, opet većinom Srba, ali i sa jednom trećinom od toga broja Nemaca. Potomci Popovića vele da je ovo selo nazvano tako po selu Zlatici svakako iz Stare Srbije, iz koje su oni doseljeni.

Dovodjenje imena Omoljica u vezu sa Homoljem svakako je vrlo opravdano; jačih dokaza bi dalo poredjenje imena (Zlatica?), jezika, običaja i tako dalje.
Deda Sima Grga priča:
"Srbi su iz Servije, iz Omolja, prebegli od Turaka u negdašnje staro selo, koje su nazvali Omoljica i živeli u zemunicama u četiri sela (Omoljica, Brestovac, Starčevo i Pločica) i onda je Marija Terezija htela da se nesele u selu podignutom od nje, ali oni nisu hteli jer su se nadali da će se osloboditi Srbija, te je ona pozvala druge sa raznih strana. Ali posle desetogodišenjeg pomora, kada je stanovništvo naseljeno od Marije Terezije gotovo sve izumrlo, ponovo je traženo da se Srbi iz starog sela nasele ovamo u izgradjeno selo i oni su prešli u Zlaticu, u kraj počevši od crkve, pa na sever. Zna se da je bilo nekoliko kuća u Slatini, opet sklonjenih od Turaka."

I drugi starci pričaju, isto kao i deda Sima, da Srbi iz starog sela nisu hteli na poziv Marije Terezije da se usele u njene kuće, štaviše da se jedan deo vratio opet u Srbiju (npr. Stefanovi su otišli u Ritopek), pa su tek posle pristali da se presele ovamo u Zlaticu, kad im je bilo odobreno da grade sebi svoje kuće i crkvicu (a to je ona od čatme i olepljena). Zna se i mesto na kome je bilo groblje starog sela; ono je bilo na strani prema Ivanovu, na zemljištu ukraj Sirka, bliže Omoljici.

Na mestu sadašnje Omoljice bila je pustinja, pa je posle naseljavana. Davali su po jednu sesiju rodne zemlje gde je bila veća zadruga (sesija iznosi 8 lanaca), gde je bio sam čovek 6 lanaca, a gde je bilo 4 brata po 16 lanaca, a na svaka 2 lanca zemlje još po 2,5 lanca utrine (livade). Docnije se davalo po manje - 4 lanca na kuću.

U starom selu je bilo "70 numeri". U dva puta su dolazili Švabe naseljenici, pa se razbolevali i umirali ili odlazili odavde. Srbi iz starog sela sami su pristali, posle odobrenja da mogu zidati kuće gde hoće i kao hoće, da predju iz starog sela Omoljice u današnju Omoljicu (odnosno sada Zlaticu).

Omoljica se deli na Rvatski kraj i Racki kraj. Severni deo Omoljice je Zlatica ili Srpski kraj, u sredini je Rvatski kraj, dalje ka jugoistoku najpre Švapski kraj i naposletku, u "špicu", Vlaški kraj.
Ceo omoljički atar se deli na Polje i Rit. Manje delove polja zovu ovuda i Srbi nemačkom rečju "flur", koju je naš narod primio za vreme Vojne granice od graničarskih vojnih vlasti. Sad se, otkad je obala dunavska "zadamljena" (od nemačke reči Der Damm - nasip), te Rit ne strada od poplava, kao ranije, mnogi delovi Rita se obradjuju i po njemu se ponegde i vonogradi. I obale Ponjavičine su celom dužinom "zadamljene" nasipom od zemlje, samo što ih ponekad voda ipak prelije (od kiša i od izvora sa njenog dna).

Približno je jednak broj Srba "rvatskog" i ostalog porekla. Ovi iz Hrvatske dovedeni su u vreme prvog i drugog naseljavanja.
Od jugoistoka ka severozapadu je Rvatski kraj ("od krsta do krsta"). Zašto se tako zove, ne zna se, ali otkako se zna tu nije bilo Hrvata, nego i sad tu žive samo pravoslavni Srbi, koje, dakle, pogrešno zovu Rvatima.

Zna se da su medju Srbima Rvatskog i Srpskog kraja bile vrlo slabe veze, štaviše nikako se nisu medju sobom uzimali, u crkvi je uvek desna strana bila onih iz Srpskog kraja, leva onih iz Rvatskog kraja, tutor stariji iz Srpskog a mladji iz Rvatskog kraja. Bilo je čak i neprijateljstava izmedju jednijh i drugih (momci se tukli i nisu puštali u svoj kraj momke iz onog drugog kraja). Tek je uticajem sveštenika Vlaškalića počelo zblavanje izmedju oba ova kraja i naročito je pojačano time što su srpske škole grupisane kod crkve, te su u njih dolazila i deca iz Rvatskog kraja i tako se odmalena zbližila sa decom iz Srpskog kraja. To i medjusobno uzimanje jako je doprinelo zbližavanju i izjednačavanju.

Foto galerija