Званична презентација града Панчева
oPancevuN.jpg


Долово

Као српско насеље Долово се први пут помиње у Пећком Катастигу ( списак , попис , рукописна књига калудјера Пећке патријаршије ) 1660. године под називом Долови , сто је вероватно везано за изглед предела на коме је насеље лезало. Српски живаљ који се ту населио је са југа под притиском турака у XVII веку мигрирао у Панонску низију.
Најмасовнија сеоба је била 1690. године под патријархом Арсенијем Чарнојевицем , мада је таквих померања било и раније.


У то време банатско становништво се бавило земљорадњом само колико је било потребно за исхрану , а претежно је било развијеније сточарство. Сто се организације власти у селу тиче у то време , подаци су оскудни , али се зна да је на челу био кнез , у већим селима их је било двојица. У селу се сусрећу и кметови , угледни и имућни сељаци у ширем смислу.
 

Следећи пут се Долово помиње после 1725. године , односно после ослободјења Баната од Турака под командом принца Еугена Савојског. У тим походима су већина села у Банату  била опљачкана и опустошена. Та судбина није заобишла ни ово насеље. Граница која се простирала јужно од Мориса и источно од Тисе сада је померена на југ , ближе Дунаву , за врема владавине Марије Терезије. Тада Долово почиње поново да се насељава и формира , али не на старом месту вец померено на граници атара Банатског Новог Села , где се и данас налази. Разлози се могу само претпостављати , а једна од могућности је и та да су стари Доловци поучени примерима рата и харања своје насеље саградили по страни од главних саобраћајница и вазних стратешких праваца како би избегли најезде освајача у случају ратова који су тада били чести. Тако је напуштено Велико селиште а ново подигнуто довољно удаљено од пута који од Панчева води ка Темишвару. Долово је масовно насељено тек у периоду 1745-1750. године и то делимично са севера Баната , затим са југа миграцијом Срба под Арсенијем Јовановицем и Румуније из Провинцијале ( половином XVII века ) .
 

1764. године установљена је Банатска војничка граница у чијем саставу је Долово од њеног настанка до укидања. Становници српског и румунског порекла способни за вршење војне службе постали су граничари. За ту своју дужност новчаних примања нису имали , али им је била гарантована слобода , смањене дажбине , а добијали су и земљишне поседе у зависности  да ли су били коњаници ( хусари ) , пешаци ( хајдуци ) или официри. Банатска војничка граница је имала типицно војницко уредјење које почива на чврстој војничкој организацији , са правима , прописима и дузностима свих појединаца. Граничари су своју добијену земљу уживали доживотно и остављали је у наследје. У то време су поникле и важне културне и хуманитарне институције , посебно школе које су биле : ниже , средње и специјалне. Угарске власти су једно време промениле назив насељу ( Кираљтава ) , али то је изазвало огорчење и незадовољство сељана тако да је  враћено старо име , а тиме сачуван идентитет и слободни дух Доловаца. Револуција 1848. године на Мајској скупштини у Сремским Карловцима донета је одлука о проглашењу аутономне Српске Војводине са војводом Шупљикцем на челу. Царским манифестом 1872. године дефинитивно је укинута Банатска војничка граница и на снагу ступају Угарске власти и цивилни закони. За време И светског рата ( 1914-1918. ) Долово је , иако је било и под Угарском , дало велики број ратника добровољаца који су са српском војском осетили све голготе и страдања , али и укус победе и славе.
 

По ослобадјању и утемељењу Краљевине СХС за Доловце је почела нова ера . Сада су добили своју отаџбину и обрадјивали своју земљу. У то време и раније у селу је деловала Социјалдемократска странка , а 1919. основана је Социјалистичка Радничка партија Југославије ( комуниста ) , која је и у Долову имала своје присталице. Они су уз Радикале и Демократе измедју два рата представљали основне политичке снаге у селу. У ИИ светском рату Долово је делило судбину поробљене отаџбине. Немци су брутално узвраћали сваком родољубивом и слободарском потезу доловачке омладине , али раднички покрет је јачао да би партизанске јединице уз помоћ Црвене армије 4.10.1944. коначно ослободиле село од окупатора. Од тада почиње савремена историја овог јужнобанатског насеља.
 

Село Долово је по груписаности и распореду стамбених , помоћних и др. објеката типично усорено насеље централизованог типа , које је карактеристично за равничарске пределе. Укупна површина под стамбеним објектима је око 14,5 км2 . У централном делу насеља налазе се углавном све јавне установе , друштвене и културне институције : пошта , месна заједница и канцеларија , банка , дом културе са биоскопском салом , робна кућа , самоуслуга и други трговачки објекти , занатске радње , здравствена станица , апотека и угоститељски објекти. У близини Основна школа “Аксентије Максимовић&рдqуо; и терени за фудбал и рукомет спортског клуба “Долово&рдqуо;. Полазећи ка периферном делу налазе се приватне куће , густо усорене , углавном радјене уличним и препознатљивим стилом са украсним фасадама , испред кућа су неизбежне клупе. Једна од карактеристика улица у оваквим насељима су дрвореди , најцесце дуда , липа и ораха. На самој периферији насеље постаје трансферзалног типа , јер куће настављају уз саобраћајницу , ту се губе попречне улице да би се на оба краја завршавале економским зградама и хангарима пољопривредног комбината. Долово је по структури компактно насеље и повезано у целину , али због своје пространости , националне струцтуре , начина зивота и рада становника може се издвојити неколико његових долова. У средишњем делу су куце већином старе , направљене у банатском стилу и то је оно где је Долово одувек било. Ту живе староседеоци , углавном Срби , чији су преци и основали место. Баве се пољопривредном производњом , живеци од земље , мада млади завршавају школе и обављају и непољопривредне делатности. Нешто северније , груписано у неколико улица , углавном живе Румуни , који по бројности заузимају друго место у селу и тај део се зове “Влашка мала&рдqуо;. Ту се налази и Румунска ортодоксна црква , као и неке трговачке радње. Куће су овде збијене , усорене , фасаде и капије украшене живим бојама румунског фолклора и потезима романике. У прошлости и овај део се паралелно развијао са српским , јер су заједно формирали насеље. И овде је пољопривреда основна делатност становника. На самом северном крају села према путу за Делиблатску пешцару јасно се по свом изгледу може издвојити јос један посебан део села у коме живе становници ромске националности познатији као Циганска мала. Ово је најсиромашнији крај. Куце су мале , одвојене и скромног изгледа , често без савремених погодности - струје и водовода , као и путева без чврсте подлоге. Ту су и депоније и смеће , утрине и стрништа. Становници су углавном незапослени или раде као најамни и сезонски радници , или се баве сточарством. Овде је и најинтензивнији одлазак на рад у иностранство. По целој периферији села налазе се неправилно разбацани поседи досељеника који су после ИИ светског рата на ове просторе дошли из планинских предела јужне Србије  ( Пирота , Врања и Лесковца ) или Босне. Они су са собом донели и свој шумадијско-поморавски нацин градјења куце.


Више о Долову погледајте на овде

RSS Facebook

ИЗДВАЈАМО

Градоначелник Порез на имовину Избори 2014. Стратегија развоја града Лицитација пољопривредног земљишта - 2013 Секретаријат за пореску администрацију

ЈП И ЈКП

КОРИСНИ ЛИНКОВИ

Мониторинг систем Систем 48 Локације за инвестирање Профил града Регионални центар за друштвено-економски развој - Банат НАЛЕД USAID